Нови распоред богослужења

Света литургија се служи недељом и празником од 8 часова.

Обавештење

Поштовани верници, 

будући да због раније преузетих обавеза нови парох неће за сада моћи да свакодневно борави у Жабарима, свештеника Срђана Антића можете контактирати путем телефона 064/388-388-6. 

Хвала на разумевању.

Празник

Вазнесење Господње слави црква у четрдесети дан после Васкрсења Христова, када се Господ узнео на небо, и увек пада у четвртак шесте недеље после Васкрса. Пошто се Господ кроз четрдесет дана иза свога васкрсења јављао ученицима говорећи им о Царству Божијем и пошто им је заповедио да се не одаљују од Јерусалима но да чекају обећање Св. Духа, извео је Господ своје ученике до Витаније, подигао је своје руке и благословио их је, и благосиљајући их узнео се на небо. Када су ученици са Горе Елеонске гледали на облак који је Господа сакрио од њихових очију и на небо, објавише им анђели да ће исти Исус који се од њих узнео на небо на исти начин доћи, као што су га видели да се узноси на небо (Дап. 1, 1-12; Мк. 16, 12-19; Лк. 24, 50-52).

Многобројне вести које говоре о вазнесењу неједнако говоре о дану и датуму вазнесења. Једне говоре о вазнесењу или одмах са васкрсењем, или за време целе Педесетнице или у педесети дан са празником Силазка Св. Духа. О вазнесењу после јављања ученицима кроз четрдесет дана говоре само Дела апостолска (Дап.) 1, 3, док ап.Лука у јеванђељу 24, 36-63 не спомиње дан вазнесења, тако да би се по овом излагању могло мислити да је вазнесење било одмах иза васкрсења.

Празник Вазнесења зове се ή α̉νάληψις του̃ κυρίου ήμω̃ν  Ίησου̃ Χριστου̃ (и аналипсис ту кириу имон Иису Христу), или само α̉νάληψις (аналипсис), затим η̉μέρα α̉νάληψεως (имера аналипсеос) (према ап. Луки 9, 51). Григорије Ниски (395) каже да се овај празник у Кападокији звао η̉ ε̉πισωζομέμη (и еписозомеми) (ваљда η̉μέρα), српски Спасово, Спасовдан, по свој прилици зато, што се у овај дан довршило дело нашег спасења и искупљења. Исто тако зову овај празник и св. Јован Златоусти и други писци. У Антиохији се ова реч додавала ка недељи која претходи Вазнесењу или које долази иза њега. У српскословенским текстовима овај празник се зове преводом грчке речи α̉νάληψις, наиме узеће, а негде се и данас отуда зове овај празник „вазам“. Овај дан се звао још и τεσσάρακοστή или четрдесети дан (5. канон никејског синода). Ова реч у овом канону означава четрдесети дан иза Пасхе, а не пост св. четрдесетнице. Латински се означава овај празник Ascensio, Ascensio Domini.

Вазнесење се првобитно није славило посебним празником у четрдесети дан после Васкрса, но је првобитно Педесетница, тј. Време од педесет дана, била тако рећи један јединствен празник са више успомена, а успомена на вазнесење била је утопљена у Педесетницу, време од педесет дана. Зато неки ранији писци из 3. века као нпр. Тертулијан и Ориген не спомињу овај празник. Најстарије беседа на овај празник можемо наћи у време св. Јована Златоустог (+405) и Григорија Ниског, дакле крајем 4. века издељена је успомена вазнесења Христова од Педесетнице, педесетог дана иза Васкрса и дана Силазка Св. Духа, и постављена је на своје место у четрдесети дан иза Васкрса.

Апостолске установе (1. V, с. 20, 1) казују да се седмица иза Васкрса славила као „достојанствен празник“ и наставља овако: „Тада бројте од првог дана Господњег 40 дана и славите од дана Господњег (тј. Пасхе) до четвртка (тј. 40 дана) Вазнесење Господа, у који је Он целу економију и план искупљења извршио и вратио се натраг ка Богу Оцу, пошто се посадио с десне стране моћи и сада чека, док не буду Његови непријатељи положени код ногу његових“.

Као што се у Јерусалиму у четрдесети дан иза Васкрса ишло у Витлејем у литији, тако се и у другим местима Истока, где се славило Вазнесење, излазило на литију, као нпр. У Цариграду и Антиохији, тако је такође и у нашој Цркви се у овај дан носи литија. При увођењу литургичких обичаја руководило се принципом што већег подражавања радњама Спаситељевим. У овом случају имало се у виду да је Господ извео своје ученике на Елеонску Гору (Лк. 24, 50), што значи у правцу према Витанији.

Место са кога се Господ узнео на небо, било је одмах веома поштовано. Већ царица Јелена је дала саградити на Елеонској Гори велелепну базилику, коју су Сарацени на жалост разорили, и више није подигнута. Данас само једна мала црквица означава место, које се већ у IV –ом веку означавало као место вазнесења, и где се још и данас назире траг од стопе Спаситеља.

о. Александар Шмеман

ВАЗНЕСЕЊЕ ГОСПОДЊЕ

Вознеслсја јеси во славје Христе Боже наш, радост сотворивиј учеником, објетованијем Свјатаго Духа, извјешченим им бившим благословением. Јако ти јеси Син Божиј, избавитељ. мира.

Вазнео си се у слави Христе, Боже наш, радост учинивши ученицима, обећањем Духа Светога, пошто их претходно утврди благословом, јер Ти си Син Божији, Избавитељ света.

У самој речи "Вазнесење" трепери нека чудна радост, јер та реч представља изазов такозваним "законима природе" који човека свагда вуку наниже, ка земљи, који га свагда потчињавају закону земљине теже и падања. А, гле, у речи "Вазнесење" све је супротно  лакоћа, покрет навише, бесконачно узношење у висину.

Вазнесење Господње се празнује четрдесет дана после Васкрса, тачније у четвртак шесте недеље после празника Васкрсења Христовог. На вечерњој служби која се служи у среду уочи Вазнесења врши се, у складу са црквеним типиком, такозвано Оданије Пасхе, нека врста опраштања са Васкрсом. Почетак и крај службе се, на тај дан, врши исто као и на сам Васкрс. Поново се певају радосни стихови: " Нека васкрсне Бог и расточе се непријатељи Његови..."и "Ево дана који је створио Господ, узрадујмо се и узвеселимо се у њему...".

Произносећи те стихове и држећи васкршњи трокраки свећњак у руци, свештеник кади цео храм, и после сваког изговореног стиха храмом одјекује радосни поздрав "Христос васкрсе!". Опраштамо се и "растајемо" са Васкрсом до идуће године. И као да нам на душу у тим тренуцима пада сенка туге. Међутим, уместо туге Бог нам шаље нову радост: радост празновања празника Вазнесења Господњег и сагледања тајне тог празника. 0 Вазнесењу Христовом у Јеванђељу је речено следеће: "И изведе их напоље до Витаније, и подигавши руке Своје благослови их. И док их Он благосиљаше, одступивши од њих и узносаше се на Небо. А они Му се поклонише и вратише се у Јерусалим са радошћу великом..." (Лк. 24, 50-53).

"Са радошћу великом... ". Чему су се радовали апостоли том "великом радошћу" која траје до наших дана и сваке године увек изнова тако задивљујуће проблескује у празнику Вазнесења Господњег? Знамо да је на тај дан Христос напустио Своје ученике и отишао од њих: то је, дакле, био дан растанка. Оно што је уследило после тог дана био је дуг и предуг период проповедања Христа, гоњења, мучеништва и саблазни којих је до данас препуна историја Хришћанства и Цркве. И као да је тим даном дошао крај радости свакодневнога општења са Христом, покрову Његове силе и Његовога божанства на земљи.

И како је само добро један проповедник насловио своју проповед на Вазнесење Господње, назвавши тај празник  "радосним растанком"! Не, Црква на тај дан не празнује одлазак Христов. Христос је рекао: "Са вама сам до свршетка века", и сва радост хришћанске вере извире из свести о Његовом сталном присуству, од вере у Његове речи: "Где се двоје или троје саберу у име Моје, тамо сам и Ја међу њима". Црква, дакле, на Вазнесење не празнује одлазак Христов од људи, већ Његово славно узношење на Небо.

Празник Вазнесења је празник неба отвореног човеку, празник неба као новог и вечног дома и обиталишта човековог, неба као нашег истинског завичаја. Грех је раздвојио земљу од неба и претворио нас у земна и приземна бића која су упућена искључиво на земљу и која живе искључиво земљом. Грех и није ништа друго до наше унутарње одрицање од Неба. И ми на дан Вазнесења не можемо а да се не згрозимо пред тим човековим одрицањем од Неба, пред одрицањем којим је данас затрован читав свет. Човек са гордошћу и важношћу објављује да је он материја и само материја, и да је читав свет материја, и да ничега другога нема осим материје. Штавише, он као да се радује свему томе, те са презрењем и жаљењем све оне који још увек верују у некакво "небо" назива глупацима и незналицама. "Па, и то, мој брајковићу, што ти називаш небом  кажу такви  и то је такође материја, и ничега другога нема, нити је било, нити ће бити. Сви ћемо умрети и иструлити, а дотле дај на градимо земаљски рај одбацивши све поповске измишљотине".

И то је  укратко, али апсолутно тачно речено  сам врхунац наше културе, наше науке и наших идеологија. Прогрес на гробљу, прогрес црва који се хране лешевима. "Шта је то што ви нудите, какво је то небо о коме говорите, у какво се небо вазнео Христос, када се зна да 'на врху' неба нема тога о чему ви говорите?" питају нас безбожници. На то питање одговара Св. Јован Златоусти, велики хришћански проповедник који је живео пре шеснаест векова. Говорећи о небу и небеском, Јован Златоуст кличе: "Шта је мени до неба када ћу ја сам постати небо...". Одговарају и наши хришћански преци који су храм назвали небом на земљи. И сви ти одговори се у суштини своде на једно: небо  то је име за наше истинско призвање, Небо  то је она крајња истина о земљи.

Када Хришћанство говори о Небу онда ту уопште није реч нити о каквом ван - галактичком пространству, нити о каквом непознатом козмосу. Реч је о Небу које нам је вратио Христос. 0 Небу које смо изгубили у свом греху и гордости, у својим земаљским и искључиво земаљским наукама и идеологијама. Реч је о Небу које нам је Христос поново открио, даровао и вратио да буде наше. Небо  то је Царство вечнога живота, Царство истине, добра и лепоте. Небо  то је пуно одухотворење човека. Небо

 то је Царство Божије, то је победа над смрћу, то је тријумф љубави и знања, то је она апсолутна чежња за коју је у Јеванђељу казано: "Што не виде око, и не чу ухо, и што не дође у срце човеку, то је Бог припремио онима који Га воле".

Све то нам је открио и изнова даровао Христос, прожевши небом читав наш живот већ овде и сада, претворивши ову земљу у одраз и одблесак небеске лепоте. Ко је то сишао са неба на земљу да би нам вратио небо? Бог. Ко се са земље вазноси на Небо? Богочовек Исус. Или како каже свети Атанасије Велики: "Бог је постао човек да би човек постао бог". Бог се спустио на земљу да бисмо се ми вазнели на небеса! То је прави смисао празника Вазнесења Господњег! У томе је његова светлост и његова неизрецива радост. Ако је Христос на небу, ако верујемо у Њега и волимо Га онда смо и ми са Њим на небу. За Његовом трпезом, у Његовом царству. Ако се у Христу вазноси човек, онда то значи да је у Христу и мени отворен пут Вазнесења, онда то значи да сам и ја призван да се вазнесем, онда то значи да се и мени у Вазнесењу открива циљ, смисао и крајња радост мога живота.

Све, баш све што нас окружује непрестано нас вуче наниже. Али, на празник Вазнесења ми гледамо Христа који се се вазноси у слави, гледамо Његово божанско тело које се вазноси на небо и говоримо себи и свету: " То је истина о свету и човеку, то је оно на шта нас одувек позива Бог! ".

Испунивши све што је о нама било наумљено,

Сјединивши земаљско са небеским,

Вазнео си се у слави, Христе, Боже наш,

И Ниси се одвојио од нас,

Но, с нама неодступно пребиваш

И говориш онима који Те воле:

Ја сам са вама и нико вам ништа не може...

Парохија

С Т Р А Н И Ц А   У   И З Р А Д И

(ускоро  опширније)

Распоред богослужења

Света Литургија се служи недељом и празником од 9 часова, с тиме што ће с почетка наредне године почетак Литургије бити померен на 8 часова.

Парох

Јереј Срђан Антић рођен је у Јагодини 1981. године. Завршио је гимназију у Ћуприји и Православни Богословски Факултет Универзитета у Београду. Ожењен је Снежаном и имају три кћери: Дину, Ленку и Сару.

У чин ђакона је руком Његовог Преосвештенства епископа браничевског Игнатија рукоположен на Малу Госпојину 2012. године у Пожаревцу. Након ђаконског служења у Цркви светог Георгија у Ћуприји, у тој Цркви је рукоположен за свештеника 23. октобра 2016. године.

Епископ Игнатије је новорукоположеног свештеника поставио за пароха жабарског. 

Е П И С К О П

др  ИГНАТИЈЕ  (Мидић)

епископ браничевски

Епископ Игнатије (крштено име Добривоје) је рођен 17. октобра 1954. у Кнез Селу, општина Ниш.

Иако веома млад изабран је за епископа браничевског 1994. године на редовном заседању Светог архијерејског сабора Српске цркве. Његов избор за епископа био је велики и радостан догађај за нашу помесну Цркву, посебно епархију браничевску. Његовом избору за архипастира Цркве Христове обрадовале су се Цариградска патријаршија и Грчка црква, што су потврдили и кроз своје представнике на његовој хиротонији.

Многи свештеници, монаси и монахиње и православни верници из браничевске епархије говоре да се са његовим доласком „догађа нешто ново“. Осећају да је он „први“ само у служењу, да им даје цело своје биће, да му је једини циљ да изграђује Цркву Божју као живу литургијску заједницу и Тело Христово. У њему виде Оца и Учитеља Цркве у пуном и правом смислу тих речи. (Епископски двор у Пожаревцу је, кажу, постао дом свих који желе да у њега уђу. У њему увек можете срести децу, било да се играју, било да слушају поуке свога епископа.

Међу студентима епископ Игњатије је један од најомиљенијих професора чија се предавања не пропуштају. У Савету професора је поштована и уважавана личност. Он је човек бурног темперамента, некад уме и да „плане“, али, у томе нема срџбе и гнева. Његови пријатељи најбоље знају колико им је привржен и одан, колико је пространо и широко његово биће, колико уме да цени и поштује сваку људску личност. Он у њима гледа иконе Христове, а Христос је за њега све, зато толико и говори о Христу и личности. И не само то. Он сам настоји да својим ликом Христа показује. Зато многи, посебно млади људи, у његовом присуству осећају небеску радост.

Његови радови и мисао су ослобођени сувишне „цитатологије“, непотребних речи и фраза, конфесионалног, моралистичког и психологистичког духа. Он не „интерпретира“ друге, не заклања се иза ауторитета, што је у име „научности“ постао манир многих теолога, посебно оних који су тек на почетку свога богословско-научног рада. Није склон научном „канибализму“ и теолошком „сикретизму“. Епископ Игнатије прихвата „ризик“ и храбро, јасно и уверљиво излаже своју мисао, сведочи оно што је у искуству вере доживео и сазнао, остављајући другима да процењују и оцењују само његову богословску мисао. Он много не „цитира“ Оце, али се зато труди да буде на „путевима Отаца“, да мисли на светоотачки начин и живи животом Отаца. Стиче се утисак да се у томе огледа његова верност Предању Цркве и Светим Оцима. Оци су стално код њега одсутно-присутни. Попут њих он се мучи и рве са свим животним и егзистенцијалним проблемима света и живота. У нечему је сличан једном броју теолога 20. века али ни са једним идентичан. Он је аутентична личност и појава.

Теологија је за њега „хлеб живота“. Он богословски мисли. Како мисли труди се да тако и живи. Зато му је реч актуелна, савремена и животна. Она има преображавајућу моћ и снагу. Све што је написао и изговорио, претходно је доживео. Његова теологија је његова молитва и доксологија. Са њим се човек може неслагати али му се не може неверовати. Увек се труди, и у великој мери успева, да покаже да догмати Цркве, које је „академска“ и „кабинетска“ теологија редуковала на „формуле“ и „дефиниције“, имају животно и егзистенцијално значење и важење за савременог човека. Само Бог и он знају колико му биће чезне и вапи за богословским разговором и дијалогом. Он пати и страда, као старозаветни Јов, што је то, стицајем многих околности, код нас сведено на најмању могућу меру.

(извор: wikipedia)