др ИГНАТИЈЕ (Мидић)
епископ браничевски
Епископ Игнатије (крштено име Добривоје) је
рођен 17. октобра 1954. у Кнез Селу, општина Ниш.
Иако веома млад изабран је за епископа
браничевског 1994. године на редовном заседању Светог архијерејског сабора
Српске цркве. Његов избор за епископа био је велики и радостан догађај за нашу
помесну Цркву, посебно епархију браничевску. Његовом избору за архипастира
Цркве Христове обрадовале су се Цариградска патријаршија и Грчка црква, што су
потврдили и кроз своје представнике на његовој хиротонији.
Многи свештеници, монаси и монахиње и
православни верници из браничевске епархије говоре да се са његовим доласком
„догађа нешто ново“. Осећају да је он „први“ само у служењу, да им даје цело
своје биће, да му је једини циљ да изграђује Цркву Божју као живу литургијску
заједницу и Тело Христово. У њему виде Оца и Учитеља Цркве у пуном и правом смислу
тих речи. (Епископски двор у Пожаревцу је, кажу, постао дом свих који желе да у
њега уђу. У њему увек можете срести децу, било да се играју, било да слушају
поуке свога епископа.
Међу студентима епископ Игњатије је један од
најомиљенијих професора чија се предавања не пропуштају. У Савету професора је
поштована и уважавана личност. Он је човек бурног темперамента, некад уме и да
„плане“, али, у томе нема срџбе и гнева. Његови пријатељи најбоље знају колико
им је привржен и одан, колико је пространо и широко његово биће, колико уме да
цени и поштује сваку људску личност. Он у њима гледа иконе Христове, а Христос
је за њега све, зато толико и говори о Христу и личности. И не само то. Он сам
настоји да својим ликом Христа показује. Зато многи, посебно млади људи, у
његовом присуству осећају небеску радост.
Његови радови и мисао су ослобођени сувишне
„цитатологије“, непотребних речи и фраза, конфесионалног, моралистичког и
психологистичког духа. Он не „интерпретира“ друге, не заклања се иза
ауторитета, што је у име „научности“ постао манир многих теолога, посебно оних
који су тек на почетку свога богословско-научног рада. Није склон научном
„канибализму“ и теолошком „сикретизму“. Епископ Игнатије прихвата „ризик“ и
храбро, јасно и уверљиво излаже своју мисао, сведочи оно што је у искуству вере
доживео и сазнао, остављајући другима да процењују и оцењују само његову
богословску мисао. Он много не „цитира“ Оце, али се зато труди да буде на
„путевима Отаца“, да мисли на светоотачки начин и живи животом Отаца. Стиче се
утисак да се у томе огледа његова верност Предању Цркве и Светим Оцима. Оци су
стално код њега одсутно-присутни. Попут њих он се мучи и рве са свим животним и
егзистенцијалним проблемима света и живота. У нечему је сличан једном броју
теолога 20. века али ни са једним идентичан. Он је аутентична личност и појава.
Теологија је за њега „хлеб живота“. Он
богословски мисли. Како мисли труди се да тако и живи. Зато му је реч актуелна,
савремена и животна. Она има преображавајућу моћ и снагу. Све што је написао и
изговорио, претходно је доживео. Његова теологија је његова молитва и
доксологија. Са њим се човек може неслагати али му се не може неверовати. Увек
се труди, и у великој мери успева, да покаже да догмати Цркве, које је
„академска“ и „кабинетска“ теологија редуковала на „формуле“ и „дефиниције“,
имају животно и егзистенцијално значење и важење за савременог човека. Само Бог
и он знају колико му биће чезне и вапи за богословским разговором и дијалогом.
Он пати и страда, као старозаветни Јов, што је то, стицајем многих околности,
код нас сведено на најмању могућу меру.
(извор: wikipedia)
Нема коментара:
Постави коментар